Oči na leđima
Zvuče kao najjednostavnije stvari u vozilu, ali mnogo je toga uloženo u konstrukciju ogledala koja vozačima pomažu da bolje sagledaju svoje okruženje.
Kada ste za volanom, pažljivo osmatranje okoline je neophodan preduslov bezbedne vožnje. Srećom, u automobile su ugrađeni korisni alati koji vam pomažu da u svakom trenutku vidite sve što vas okružuje: ogledala (retrovizori). Auto ogledala proširuju vidno polje vozača, omogućujući mu da vidi šta se dešava iza njega i da blagovremeno preduzme odgovarajuće mere kada je to potrebno.
Od svih sigurnosnih uređaja u vašem vozilu, jedan od najvažnijih i naizgled najjednostavnijih je njegov set ogledala. Retrovizori su još uvek bili relativno retki na novim vozilima tokom ranih tridesetih godina prošlog veka, dok je spoljnom ogledalu trebala još jedna decenija da se „probije“ do masovne proizvodnje. Naime, priča kaže da su se neke policijske snage usprotivile automobilima sa ogledalima, jer bi ona vozačima omogućila da vide policajce koji im se približavaju sa zadnje strane. Bilo ta tvrdnja tačna ili ne, pronalazač Elmer Berger je pre stotinak godina prodavao rezervno auto ogledalo pod imenom „Cop-Spotter“ („Osmatrač policajaca“).
Unutrašnje ogledalo
Standardni set retrovizora u savremenim vozilima jedno unutrašnje i dva spoljna ogledala. Unutrašnje ogledalo je fiksirano na unutrašnjost vetrobranskog stakla i omogućuje vozaču da vidi direktno iza sebe. Većina ovih retrovizora je ravna, što znači da svi predmeti koje prikazuju nisu iskrivljeni, a njihova udaljenost i veličina se tačno odražavaju. To vozaču pomaže da tačnije proceni brzinu i položaj drugih učesnika u saobraćaju.
U automobilima je unutrašnji retrovizor obično pričvršćen na vrh vetrobranskog stakla na dvostrukom okretnom nosaču koji omogućuje podešavanje u skladu sa visinom i uglom gledanja vozača i takva pozicija smanjuje mogućnost povređivanja putnika u slučaju sudara. Unutrašnji retrovizor može biti proširen pomoću jednog ili više bočnih retrovizora. Više od dva bočna retrovizora se uglavnom viđa kod kamiona, ali i u nekim automobilima većih gabarita.
Za unutrašnji retrovizor važno je da ima mogućnost podešavanja stepena refleksije, odnosno „dnevni“ i „noćni“ položaj. U položaju za vožnju po dnevnom svetlu, prostor pozadi vozača reflektuje se na (zadnju) metalnu površinu, dok u noćnom režimu vozač vidi slabiji odraz na (prednjem) staklenom premazu. Prizmatični retrovizor - koji se ponekad naziva i „dnevno / noćno ogledalo“ - može se nagnuti kako bi se smanjio odsjaj, na primer kada vam se tokom noći približava vozilo sa aktiviranim dugim svetlima. Ova vrsta ogledala napravljena je od komada stakla koji ima poprečni presek u obliku klina, odnosno čija prednja i zadnja površina nisu paralelne. Dnevna / noćna ogledala prvi put su se pojavila tokom 1930-ih i postala su standardna oprema na većini putničkih automobila i kamiona početkom 70-ih.
Ogledala sa automatskim zatamnjivanjem imaju istu svrhu smanjenja odsjaja, ali rade na drugačijem principu. Ona koriste dva stakla koja su presvučena elektroprovodljivim materijalom. Oni se stavljaju u sendvič zajedno sa „punjenjem“ elektrohromnog gela, koji postaje tamniji kada je pod električnim naponom. Većina ovih ogledala sadrži dva senzora: ambijentalni senzor usmeren je prema napred i on proverava nivo osvetljenosti, dok je senzor odsjaja usmeren na zadnju stranu i određuje koliko svetlosti „udara“ u ogledalo. Kontrolna jedinica šalje električnu struju provodnom materijalu na staklu koji potom aktivira gel i uzrokuje zatamnjenje srazmerno količini svetlosti.
Bočno i spoljno ogledalo
Spoljna ogledala nalaze se na obe strane automobila, pri čemu je ogledalo na strani najbližoj ivičnjaku označeno kao bočni retrovizor, a ono najudaljenije od ivičnjaka spoljno ogledalo. To su konveksna ogledala, što znači da su zakrivljena tako da daju šire vidno polje. Loša strana ovakve konstrukcije je ta što konveksna ogledala čine da se predmeti čine udaljenijim nego što zaista jesu i nisu pogodna za procenu brzine kretanja vozila.
Bočno ogledalo je opremljeno mehanizmom za ručno ili daljinsko vertikalno i horizontalno podešavanje. Daljinsko podešavanje može biti mehaničko, koje se oslanja na sistem namotanih kablova ili električno, koje koristi elektromotor sa zupčanicima. Staklo ogledala takođe može da se greje električnim putem i može da sadrži elektrohromno zatamnjenje koje smanjuje odsjaj. Bočno ogledalo sve češće uključuje i pokazivače pravca (migavce). Naime, istraživanja ukazuju na to da pokazivači pravca postavljeni na ogledalo mogu biti efikasniji od onih postavljenih na bočnoj strani branika.
Podešavanje retrovizora
Pre polaska na put (a naročito pre vozačkog ispita!) obavezno je adekvatno podešavanje auto ogledala:
- Pre nego što krenete, podesite ogledala radi udobnosti, potpune kontrole i maksimalne preglednosti.
- Trebalo bi da koristite sva ogledala da biste proverili da li je put „čist“ pre nego što krenete.
- Koristite ogledala efikasno tokom svog putovanja kako biste znali šta je iza vas i sa svake strane.
- Pre nego što promenite smer ili brzinu, blagovremeno koristite ogledala.
- Imajte na umu da vaša ogledala neće pokriti sva područja i da ćete možda morati da se osvrnete da biste proverili mrtve tačke.
Retrovizori se podešavaju nakon što se podesi vozačevo sedište. Prvo se podešava unutrašnji retrovizor, najbolje obema rukama, pazeći da prsti ne dodiruju staklenu površinu. Treba ga namestiti tako da se u njemu vidi celo zadnje staklo, a kroz njega put. Spoljni levi retrovizor postavlja se tako da se u njemu vidi približno jedna četvrtina vozila – tokom vožnje taj deo vozila će biti fiksan i omogućiće lakšu procenu udaljenosti i brzine kretanja vozila u levoj traci. Visinu retrovizora treba podesiti tako da se vidi paralela sa putem. Spoljni desni retrovizor podešava se gotovo istovetno kao levi, dakle i u njemu treba videti približno četvrtinu vozila.
Mrtav ugao
Izraz „mrtav ugao“ označava prostor u vidokrugu vozača koji nije pregledan. Tako je nekad praktično nemoguće videti vozila koja se kreću pored vas, ma koliko da ste dobro podesili retrovizore. Skoro sva vozila podložna su ovom problemu, koji je čest uzrok saobraćajnih nezgoda. Možete pravilno podesiti retrovizore ili koristiti druga tehnička rešenja (dodatna ogledala), ali najsigurnije je ukoliko se okrenete i golim okom se uverite da sa vaše leve ili desne strane nema nikoga.
Gde su tačno slepe tačke i kako da ih bezbedno proveriti? Ovo najbolje ilustruje dijagram koji prikazuje slepe tačke vozača zelenog automobila; plavi automobil je vidljiv u retrovizorima automobila, ali crveni automobil je u mrtvom uglu vozača.
Slepe tačke uključuju:
a. zone na zadnjim četvrtinama - područja na bočnim delovima vozila prema zadnjem delu, koja nisu ni dovoljno pozadi da bi ih pokrila ogledala, niti dovoljno napred da bi se videla jednostavnim pogledom u vetrobransko staklo.
b. slepe tačke stubova - područja blokirana stubovima automobila.
Provera slepe tačke pre polaska je važna i podrazumeva proveru preko ramena kako biste bili sigurni da iza vas nema ničega što ne možete da vidite. Međutim, to je uglavnom nesigurno raditi tokom kretanja. U takvim scenarijima, brzi pogled je dobra opcija i može vam pomoći da izbegnete opasnost.
